-Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Go­spo­da­re­vo pri­su­stvo Mo­li­tve­nom do­ruč­ku, ko­ji se odr­ža­va sva­ke go­di­ne pr­vog če­tvrt­ka u fe­bru­a­ru u Va­šing­to­nu, sa­mo je po­vod da ka­žem ri­ječ-dvi­je o nje­go­voj po­zi­ci­ji i „ugle­du” u „me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci” ne­ka­da (kraj de­ve­de­se­tih ) i sa­da ( 2018).
Go­spo­dar, kao što se zna, ima du­gu isto­ri­ju sa­rad­nje sa NA­TO pak­tom-in­ten­zi­vi­ra­na je na­ro­či­to rat­ne 1999. go­di­ne. Pre­ma svje­do­če­nju Bi­la Klin­to­na i Ža­ka Ši­ra­ka, Đu­ka­no­vić je tra­žio bom­bar­do­va­nje ci­lje­va u Cr­noj Go­ri, to jest „pro­mi­lo­še­vi­ćev­skih’’ sna­ga, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i Mu­ri­no. To je vri­je­me ka­da je Cr­na Go­ra bi­la ve­li­ka po­dr­ška osva­jač­kim pla­no­vi­ma NA­TO-a – „ne­po­to­plji­vi no­sač avi­o­na”.
Pre­ma Bi-Bi-Siju, „za ovaj sram­ni do­ga­đaj Đu­ka­no­vi­će­ve bi­o­gra­fi­je, ni­ko iz cr­no­gor­ske vla­sti ni­je na­šao za shod­no da pru­ži za­do­vo­lja­va­ju­će ob­ja­šnje­nje za zlo­čin u ko­jem je Đu­ka­no­vić sa­u­če­stvo­vao”.
So­la­na, Bler, Ol­brajt i dru­gi svjet­ski moć­ni­ci (rat­ni hu­ška­či i zlo­čin­ci) na­zi­va­li su go­spo­da­ra ve­li­kim, mu­drim, da­le­ko­vi­dim dr­žav­ni­kom, znao je da „po­đe u su­sret vre­me­nu”. Nje­go­ve za­slu­ge su ci­je­nje­ne, ma­te­ri­jal­no i po­li­tič­ki je po­ma­gan. Ri­je­ču, bio je mi­lje­nik Za­pa­da i nji­hov šti­će­nik. Nje­gov „lu­kra­tiv­ni bi­znis” ni­je im sme­tao, ni­ko mu to ni­je po­mi­njao, „gle­da­li su mu kroz pr­ste”. Zna­li su ka­kav je, ali je bio nji­hov.
U vri­je­me pred­sjed­nič­ke kam­pa­nje u SAD cr­no­gor­ski vla­dar ni­je se dvo­u­mio – otvo­re­no je stao na stra­nu de­mo­kra­ta. Vje­ro­vao je u po­bje­du Hi­la­ri Klon­ton – i pre­va­rio se.
Da li je Tramp bio upo­znat s go­spo­da­re­vim na­vi­ja­njem za Hi­la­ri ni­je to­li­ko bit­no... Bit­no je da je ame­rič­ki pred­sjed­nik u jed­nom pro­pa­gand­nom spo­tu na­pao, na­gr­dio Đu­ka­no­vi­ća da je „uklju­čen u ak­tiv­no­sti kao što su šverc i me­đu­na­rod­na ma­fi­ja­ška or­ga­ni­za­ci­ja, ko­ja or­ga­ni­zu­je tr­go­vi­nu nar­ko­ti­ka i oruž­ja”. U tom pro­mo­tiv­nom spo­tu, ko­ji su pre­ni­je­li me­di­ji, na­vo­di se da je Tramp na­gla­sio ka­ko je Đu­ka­no­vić svo­ju ma­lu ze­mlju po to­me uči­nio pre­po­zna­tlji­vom. Ova­ko ne­što ni­je­smo ču­li ni od ita­li­jan­skog tu­ži­la­štva. Još jed­na Tram­po­va iz­ja­va tre­ba do­bro da za­bri­ne go­spo­da­ra, a i osta­le li­de­re re­gi­o­na: učla­nje­nje ze­ma­lja Za­pad­nog Bal­ka­na u NA­TO sa­mo će „po­ve­ća­ti ras­ho­de ame­rič­kih gra­đa­na”, a one „ni­je­su ni po­li­tič­ki, ni eko­nom­ski do­volj­no ja­ke”, pa se „nji­ho­vim uvla­če­njem voj­ni po­ten­ci­ja­li Ali­jan­se ne uve­ća­va­ju”. Ame­rič­ki pred­sjed­nik je čak opo­me­nuo Stol­ten­ber­ga, ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra Ali­jan­se, da ne po­zi­va ze­mlje iz is­toč­ne Evro­pe u član­stvo NA­TO-a o tro­šku SAD. Go­spo­da­ru i nje­go­vim re­gi­o­nal­nim ko­le­ga­ma osta­je na­da da će ih ame­rič­ka op­sjed­nu­tost stra­hom od na­vod­nog ši­re­nja ru­skog uti­ca­ja uči­ni­ti i da­lje upo­tre­blji­vim.
Tram­po­va iz­ja­va o go­spo­da­ru Mi­lu I ohra­bri­la je nje­mu ne­na­klo­nje­ne frak­ci­je u DPS-u – par­ti­ji, ko­ja je od pa­da Ma­ro­vi­ća ide­o­lo­ški obez­gla­vlje­na, ro­vi­ta i vre­me­nom is­tro­še­na.
Mo­že li se ne­po­zi­va­nje go­spo­da­ra na sve­ča­nu ve­če­ru pri­re­đe­nu u čast Maj­kla Pen­sa pro­tu­ma­či­ti „kao još je­dan ot­klon pre­mi­je­ra Mar­ko­vi­ća od pred­sjed­ni­ka DPS-a”, ili je, pak, pro­to­kol bio raz­log za nje­go­vo od­su­stvo? Ne že­lim da na­ga­đam. Sklon sam za­ključ­ku da pred­sjed­nik DPS-a ni­je po­zvan, jer ne­ma dr­žav­ne funk­ci­je, ma­da je sva moć kod nje­ga. Go­spo­da­re­vi pri­kri­ve­ni pro­tiv­ni­ci u par­ti­ji ko­ju je on stva­rao i odr­ža­vao na po­li­tič­koj sce­ni Cr­ne Go­re po­taj­no ro­va­re, jer zna­ju ka­ko se Ame­ri­ka po­na­ša pre­ma svo­jim slu­ga­ma sa „bo­ga­tom pro­šlo­šću” – ka­da im vi­še ne tre­ba­ju pu­ste ih niz vo­du.
Kra­jem de­ve­de­se­tih, ka­da je go­spo­dar išao u SAD ne sa­mo da do­ruč­ku­je već i da ru­ča i ve­če­ra i da oba­vi „va­žne dr­žav­ne po­slo­ve”, va­zda se na­ve­li­ko oba­vje­šta­va­lo da će ga pri­mi­ti vi­so­ki ame­rič­ki zva­nič­ni­ci. A, sa­da kad je po­šao na da­le­ki put, ni­je bi­lo pri­če o vi­so­kim ame­rič­kim lič­no­sti­ma sa ko­ji­ma go­spo­dar tre­ba da „raz­mi­je­ni mi­šlje­nje”. Da li je go­spo­dar di­va­nio sa ne­kim od ame­rič­kih moć­ni­ka, ni­je mi po­zna­to. Ako je su­di­ti po re­žim­skim me­di­ji­ma, mo­glo bi se za­klju­či­ti da je dža­ba mla­tio do Va­šing­to­na. Po­sta­vlja se ključ­no pi­ta­nje: mo­že li no­vi go­spo­dar da do­ži­vi sud­bi­nu sta­rog go­spo­da­ra, knja­za i kra­lja Ni­ko­le? Svi Cr­no­gor­ci, pa i oni naj­zna­me­ni­ti­ji bi­li su u nje­go­voj sjen­ci iz ko­je su te­ško iz­la­zi­li. Zna se sud­bi­na Jo­la Pi­le­ti­ća, Mar­ka Mi­lja­no­va i dru­gih zna­me­ni­tih cr­no­gor­skih i her­ce­go­vač­kih ju­na­ka: ka­da su do­šli u su­kob sa go­spo­da­rem, po­šli su iz Cr­ne Go­re – „da olak­ša­ju i se­bi i go­spo­da­ru”. Me­đu­tim, u Pr­vom svjet­skom ra­tu ka­da su sa­ve­zni­ci, uklju­ču­ju­ći i Ru­si­ju, okre­nu­li le­đa cr­no­gor­skom vla­da­ru, ka­da je iz­gu­bio moć, kralj, to­li­ko obo­ža­va­ni vla­dar, „car ju­na­kah”, do­ži­vio je da ga ser­dar Jan­ko Vu­ko­tić, ko­ji mu je vjer­no slu­žio, po­zdra­vi ri­je­či­ma „idi, ni­kad se ne vi­đe­li”, i da pred­sjed­nik vla­de La­zar Mi­ju­ško­vić te­ško op­tu­ži nje­ga i nje­go­vu po­ro­di­cu za ka­pi­tu­la­ci­ju Cr­ne Go­re u Pr­vom svjet­skom ra­tu.
Mo­gao bi i go­spo­da­ru da se „do­go­di” ne­ki „La­zar Mi­ju­ško­vić” , jer je Cr­no­gor­ce „te­ško upo­zna­ti” – go­vo­rio je vla­di­ka Ra­de Mi­lo­ra­du Me­da­ko­vi­ću, ve­li­kom nji­ho­vom obo­ža­va­o­cu, ko­ji se hva­lio da ih do­bro po­zna­je. Isti­na, i ta­kav ka­kav je, još je ključ­ni igrač, s naj­vi­še na­vi­ja­ča, a o to­me cen­tri mo­ći i te ka­ko vo­de ra­ču­na.